Istorija esperantske književnosti

Književnost na međunarodnom jeziku esperantu je već od svojih početaka jasno nagovestila proces stvaranja autentičnog literarnog bogatstva na osnovu sopstvenih izražajnih sredstava ali i na osnovu korišćenja iskustava nacionalnih literatura preko prevodilačke delatnosti.

U tom smislu književnost na esperantu sledi razvojni put nacionalnih književnosti. utoliko pre, što su kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka kada su esperanto i njegova književnost nastali, zapravo period izuzetno snažnog međusobnog prožimanja nacionalnih kultura, stranih uticaja, novatorstva svih vrsta, odricanja ali i veličanja sopstvene tradicije. Burna politička istorija epohe takođe je uticala na umetničko i književno stvaranje esperantista. kada se tome doda činjenica da je međunarodni jezik esperanto po prirodi stvari idealno područje ukrštanja najrazličitijih kulturnih uticaja usled kulturnih različitosti njegovih govornih predstavnika, postaje jasnija njegova izuzetna receptivnost za nasleđe koje su čovečanstvu darovali mnogi narodi i tradicije. Imajući u vidu ogromnu raznovrsnost takvih uticaja, jasno je kakve je prednosti imala književnost na međunarodnom jeziku takoreći odmah na svom nastanku za razliku od mukotrpnih početaka svake od nacionalnih književnosti.

Mogućnost preuzimanja vrhunskih dostignuća iz nacionalnih književnosti uz istovremeno autohtona sredstva koja teže univerzalnom poimanju sveta, davali su književnosti na esperantu poseban karakter u odnosu na ostale literature. ta osobenost se naročito ogleda na planu prevodne književnosti. Naime dok nacionalne literature prednost prilikom prevođenja daju velikim narodima i njihovim književnostima, esperantski čitalac će neretko uživati u vrednostima malih nacionalnih književnosti poput vijetnamske, litvanske, islandske, itd., jer će esperantski prevodioci iz tih „malih” zemalja prevoditi dela svoje nacionalne književnosti. to je značajan specifikum jezika esperanta i njegove prevodne književnosti kao mosta među narodima i kulturama. U tome se ogleda svetski karakter esperantske literature, odnosno ono što je Johan Volfgang Gete svojevremeno nazvao Weltliteratur.
(Zlatoje Martinov)