Jedini izvor svetlosti

Poezija Nine Živančević izvire iz sećanja i pamćenja, iz bolesti i ozdravljenja, posvećena intimističkom oplakivanju iščilelih intelektualnih figura i emotivnih sapatnika, ali i stalnoj rekonstrukciji procesa pamćenja, koji pesnikinju čine živom i prisutnom u svesti svih onih koje je izgubila.

Od zbirke Vizantijske priče (1995), preko memoarsko-spekulativne esejističke proze Ono što se pamti (2017), pa do niza ciklusa pesama u ovoj 2023. Nina Živančević gradi egzistencijalni i saznajni luk od literarnog mita o putovanju i sazrevanju do nalaženja meditativnog egzila. O opasnostima i rizicima umetničke karijere i hrabre lutalačke biografije svedoče ne samo esejističko-meditativna proza, ne samo pikantni i oštroumni eseji komponovani u knjizi Veštačka inteligencija i prirodna glupost; i stihovi u ovoj zbirci podstaknuti su iskustvom izmeštanja, udaljavanja i otuđenja, promišljanjem pojmova varvarstva i civilizacije, etike bola i bola etike, podstaknuti rekapitulacijom ličnih i porodičnih istorija, dijalozima s pesnicima, filozofima ali i lekarima u pandemijskom paklu; podstaknuti i otkrivanjem uzbudljivog novog, koje je karakteristika ranog modernizma onako kako ga vidi Nina Živančević. Jedini izvor svetlosti je fragmentarna celina kao i Ninine prethodne knjige, ali ne više koncipirana kao zbir krhotina iskustva koje su rastočila histerična ubrzanja, već sjedinjena u moćan poliloški sliv. Putopis i putovanje, pevanje i mišljenje, sećanje i strast kao moćne procedure udaljavanja od tipičnog i svakodnevnog daju joj scenu da progovori diskursom pobunjenika, tragaoca i mistika, da se oglasi stavom duboko emotivne intelektualke koja menja lokacije i grčevito nastoji da sebe ne poštedi ni nedoumica, ni konflikata, ni strahova, ni nemaštine. Rasipanje je sve vreme bilo ništa drugo do euforično i uporno obogaćivanje iskustvima i perspektivama.
Vladislava Gordić Petković