Kentukiji

Distropijski svet Kentukija u svemu nalikuje našem, osim po ogromnoj popularnosti plišanih lutaka koje daju ime romanu – meda, zečeva, krtica – kojima se upravlja na daljinu i koje imaju kameru u očima. Kentukiji nasumično spajaju dve osobe na različitim tačkama planete – s jedne strane se nalazi ona koja gleda očima lutke i bez reči učestvuje u tuđem životu, s druge je posmatrani „gazda” kentuija, spreman da u manjoj ili većoj meri ogoli svoju intimu pred strancem.

Opšta pomama za ovim lutkama kao jedini fantastični element u romanu i sama je nelagodno bliska savremenom čitaocu i njegovoj stvarnosti u kojoj pitanja ubrzanog tehnološkog razvoja, virtuelnih odnosa i anonimnosti društvenih mreža već zauzimaju izuzetno bitno mesto.

Autorka otvara teme voajerizma, komunikacije, našeg odnosa prema tehnologiji i njenih mogućih zloupotreba. Za junake ovog romana, kentukiji pružaju posebnu mogućnost bekstva iz sumorne svakodnevnice, bilo da je reč o narušenim porodičnim ili ljubavnim odnosima, međugeneracijskom nerazumevanju, a za mnoge od njih oni predstavljaju očajnički pokušaj da se prevaziđe usamljenost i izmašta jedna nova stvarnost, koliko god varljiva i nestalna.

Služeći se fragmentiranom strukturom, roman prati mnoštvo likova raštrkanih po celom svetu. Ponekad su to samo mali isečci iz njihovih života, varijacije na temu samoće, čežnje, želje da se utekne sopstvenim okolnostima. Grozničava nastojanja junaka da dožive nova uzbuđenja i ostvare prisniji ljubavni odnos završavaju se, međutim, krahom njihovih nadanja, izigranim poverenjem i košmarnom spoznajom frivolnosti, izopačenosti i okrutnosti drugoga.
Ana Marković

„Samanta Šveblin će te na kraju povrediti, koliko god da se sigurno osećaš.”
Džesi Bol

„Jedinstveni stil, brzi ritam i neverovatno zgusnuta i mudra naracija čine jedan poseban roman koji će ti ostati u glavi mnogo nakon što zatvoriš ovu knjigu.”
Etgar Keret

„Genijalnost Samante Šveblin nije u tome šta kaže, već kako to kaže. Njen stil je toliko tajanstven i disciplinovan da se čini da ova knjiga pripada novom književnom žanru.”
The New Yorker