Klub istinskih stvaralaca

“Ovo nije film, ovo je stvarnost”, razgovaraće među sobom čitaoci “Kluba istinskih stvaralaca”, u romanu Milana Tripkovića. Jeste, dok čita ovu knjigu čitalac će se osećati i ovako i onako, ali svakako ne i usamljeno. U stopu će za njim, ili ispred njega, kad smo već kod toga, ići bulumenta pronicljivih, zainteresovanih, empatičnih Tripkovićevih eksplicitno implicitnih čitalaca. Oni će se čuditi, iznenađivati, zgražati, bežati i vraćati se – sve trudeći se da daju smernice čitaocu s druge strane… pa, recimo, ekrana. Jer, Tripkovićeva knjiga ipak nije stvarnost, šta god da čitaoci u njoj kažu; zaista je više film. A ponajpre je nešto između kuće strave i kuće smeha, kroz šta se, kao na ekskurziji, vozi razred čitalaca. Strave, zato što su ključni elementi priče pozajmljeni iz tekuće sumorne stvarnosti i nedavne domaće ružne prošlosti. Smeha, zato što Tripković od ružne građe sklapa bajkovitu – i romantičnu i krimi, na momente urnebesnu – priču sa… Pa dobro, videće već čitalac i sam kakav je kraj.