Krugovi samoće: izabrane pesme

„...Sada je u prevodu na srpski jezik prvi put predstavljen značajan deo opusa Petra Semoliča, ovog ne previše eksponiranog pesnika, u gipkom i znalačkom prevodu Dragane Bojanić Tijardović, koja je ovom autoru posvećena dugi niz godina. Za srpsku književnu scenu, pa čak i onu iz devedesetih godina prošloga veka, kada Peter Semolič otpočinje svoju karijeru, on nije bio previše poznat.

(...) Možda ne sasvim srećno označen kao lirski intimista u egzistencijalnom ključu, Peter Semolič je uspeo da se kao pesnik stalno menja, pogotovo u formalnom smislu u kom je sledio izvesne domaće i međunarodne uzore, ostvarivši autentičnu poetičku šifru.

(...) Jedna od najupečatljivijih odlika Semoličeve poezije svakako se odnosi na inventivna, ali ne nametnuta, usiljena formalna rešenja, bilo da je u pitanju stih ili sam pesnički oblik. Autor je priznao da je posle čitanja Bodlerovih pesama u prozi bio fasciniran tim žanrom i u nekoliko zbirki se i sam u njemu uspešno ogledao. Upravo mogućnost da lirska poezija može biti artikulisana ne stihom, već proznim iskazom.

(...) U pesmama najčešće dugog stiha, Semoličev pesnički subjekt mahom zauzima neobavezan, kolokvijalan ton u prvom licu, oslanjajući se na iscrpljujuće iskustvo urbanog življenja, ponavljanja, recikliranja, otuđenosti od sebe i drugih, na nemogućnost da se vrati autentičnoj situaciji trenutka ozarenja koji je ključan za brojne njegove pesme. Jedino povratak mitskim ishodištima koji podrazumeva neki remboovski, mornarski praživot omogućava obnovu autentičnosti...“
– Bojana Stojanović Pantović