Kulturni nacionalizam : Eseji i članci

Kulturni nacionalizam jedan je od najvažnijih tekstova koje je Isidora Sekulić napisala. Zbog toga je prirodno da je on pozajmio i naslov ovog knjizi koja sabira njene slične radove. Knjigu je priredio Marinko M. Vučinić.

Osnovna misao Isidore Sekulić jeste da malom narodu, kao što je srpski, za opstanak nije potrebna samo hrabrost u ratu. Ona je nesporno tu, ali moderno vreme zahteva i moderni odgovor, a to je rodoljubivi svakodnevni rad, neka vrsta discipline u trudu za opšte dobro. Umna Srpkinja ovaj trud videla je na mnogim poljima. Zato je patriota za nju bio i nepismeni guslar, ali i pažljivi i strpljivi građanin koji bdi nad svojim nacionalnim i univerzalnim obrazovanjem.

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi na tom su tragu. Oni su podeljeni u tri celine. U prvoj, pod naslovom „O srpstvu”, sabrani su njeni članci na velike teme nacionalne istorije. U njima čitalac može saznati šta je srpska spisateljka mislila o Kosovu, o Vidovdanu, Balkanu i Evropi i sudbini svog naciona.

U odeljku „Principi i borba” priređivač Marinko M. Vučinić smestio je tekstove o univerzalnim humanističkim načelima. Tih načela autorka se decenijama asketski pridržavala, a u ovim antologijskim radovima pokazala je i zašto smatra da su oni korisni i lekoviti za naš narod.

Konačno, u poslednjem poglavlju su osvrti Sekulićeve na velike teme i ljude iz istorije srpske književnosti i kulture. Na taj način, pažljiv čitalac može uočiti jednu pouzdanu nacionalnu ideologiju. Ona ima svoj neposredni deo, kao u tekstovima s početka knjige, te principijelni i praktični. Jedina svrha ovog Isidorinog predanog rada bila je želja da i njen narod stupi u red onih čija će budućnost bili svetla i izvesna.

Da li je, jedan vek nakon što je svoje savete uputila, vreme da ih pažljivije poslušamo?

„Nacionalizam nije tu samo za osvajanje teritorija, za vaspitanje četnika i vojnika, za otpor prema siledžijama i nepravdi, nego je on za sav život tu, i za onaj veći deo života kad vojnici, po svršenom poslu, poskidaju oružje, i, osim vojničkog, imaju svoj građanski ponos i svoju individualnu ambiciju.

Kod nas se sada, posle slavnih pobeda (pisano 1912), mora ispupčiti i jedan unutrašnji ideal, da budemo i u sebi bolji, i pred sobom bolji, sami od sebe bolji, bolji danas nego juče i prekjuče, bolji ja nego ti, bolji ti nego on. Jer ima samo jedan način da se bude nacionalan, a to je da se bude uvek nacionalan. I ima samo jedno sredstvo za to, a to je što šira, što bolja, što čovečanskija kultura, jer samo tako kulturan čovek je, bez emocija i bez scena, u svako doba rodoljub i nacionalac.

Nacionalnost nije, kao što se obično misli, zagrađivanje, mržnja na sve nenaše i pretnja pesnicom iz velike odvojenosti i otuđenosti. Nacionalizam je i u tom, u surovom elementu narodnog života, ali stalni, evolutivni nacionalizam je vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebičnost, kultura u najlepšem obliku.”