Levoruka žena

„Čist suštinski život koji sija u najsitnijem detalju.“ – Klaudio Magris

Mislite šta god hoćete. Što više budete imali da kažete o meni, to ću biti slobodnija od vas. Ponekad mi se čini kao da ono novo što smo saznali o nekome istog trena i prestaje da važi. Ako ubuduće neko krene da mi objašnjava kakva sam – čak i ako želi da mi laska ili da me ohrabri – neću dozvoliti tu drskost.

Bez očiglednog razloga, a pod uticajem „prosvetljenja“ koje ne želi da objašnjava, Marijana traži od svog muža da je napusti, da ode i ostavi je samu sa osmogodišnjim detetom. I evo je, konačno „slobodne“, kako najpre proživljava trenutke panike nemirno tumarajući po sobama koje počinju da je guše. Vraća se i na stari posao prevoditeljke s francuskog, ali dok sedi u kući za pisaćom mašinom, nije u stanju da kuca. Tišina u stanu je iscrpljuje, pa izlazi u šetnje, posećuje svoju prijateljicu Francisku. I tako dan za danom, iz časa u čas, ono što je počelo kao bekstvo od zastrašujuće praznine života postepeno postaje istinsko oslobođenje.

Odbacujući prestupničke forme šezdesetih, Handkeova nemilosrdna ali delikatna pripovedačka mašina usvojila je objektivan i ravnodušan pogled filmske kamere. Priča o Marijani i Brunu u celosti je sastavljena od golim okom neprimetnih prizora suptilnosti, koje bi mnogi otpisali kao nebitne a koji, umesto toga, određuju više od svega srec´u ili nesrec´u pojedinca: sitni pokreti, pogledi, tonovi glasa iz stranice u stranicu integrišu se u nezaboravan portret žene na pragu „dugog perioda samoće“.