Manekeni laži : politički esej

Manekeni laži je knjiga o jednom režimu i jednom vremenu u kojem su poluintelektualci konačno dosegli pun potencijal svoje destruktivnosti. Zašto smo, kao narod, došli u situaciju da se predaja predstavlja kao vrhunski patriotizam? Da li u njihovoj odbrani neodbranjive laži pretežu nasleđeni nedostaci naše kulture, ili je je ona odraz duha vremena? U svakom slučaju aktuelni trijumf poluintelektualca „odslikava ukrštaj sadašnjeg epohalnog ritma i neprekinutog ritma srpske kulture: kao ukrštaj koji je kroz rascvetavanje najvulgarnijih značenja i formi života ovladao sadašnjim stanjem javne svesti u nas.

Ova figura ima poseban značaj kada je osmotrimo u doticaju sa sadržajima vlasti, jer omogućava saznanje o tome da su „površnost, nesuvislost, sterilnost ideja i prevrtljivost u stavovima… karakteristične crte… političkih vođstava” u razmerama epidemijske raširenosti i postojanosti. Upravo poluintelektualac, svojom nesaglasnošću cilja (javna kompetencija, profesionalna vrednost) i sredstava (mere koje preduzima jedna polusvest o polustvarnosti), idealno dočarava uspon beznačajnosti kao duhovnu situaciju sadašnjeg vremena i srpske kulture.”

Kao suštu suprotnost savremenom poluintelektualcu, autor afirmiše Jovana Ristića i Dimitrija Bogdanovića. Obojica, u svom vremenu i na svoj način, označavali su pouzdanu meru srpskog stanovišta. Prvi kao diplomata i istoričar, tvorac nekih od najznačajnijih državničkih poteza u našoj istoriji, a drugi kao intelektualac koji je u vreme komunizma objasnio svu lepotu naše srednjovekovne tradicije, ali i dramatičnost kosovskog zaveta.

U poređenju sa njima, savremeni poluintelektualac dobija svoje zasluženo mesto.