Moj život ne pripada samo meni

Već odavno sam, pre više od pola veka, shvatio da moj život ne pripada samo meni, već koliko meni, toliko i mojim roditeljima i budućoj deci. Roditeljima, jer, ako smrt bude dolazila redno, kako je govorila Maksimova i moja nana, nema pouzdanijeg čuvara sećanja na one koji su vam život podarili od njihove dece. U to sam se veoma bolno uverio već u sedamnaestoj godini, kada mi je Tatinim odlaskom izmaklo tlo ispod nogu. * A kada smo Zorka i ja na Vidovdan 1974. dobili Mariju, a na Božić 1979. i Marka, već uveliko sam bio čvrsto rešio da svoju decu, koliko god to zavisi od mene, poštedim traume koja je obeležila četiri i po decenije mog života. Da čuvam zdravlje, da učinim sve što mogu da oni odrastaju uz svoje roditelje i da im Zorka i ja, bar na taj način, pomognemo da im život bude smisleniji, a korak pouzdaniji. Da moj život stvarno pripada meni, onda bi meni i ovo bilo dosta. To mi je samo olakšalo odluku: boriti se za još koji dan života. Uostalom, ceo moj, i ne samo moj, život bio je borba. Pero Simić Mnogo je pisao, a malo govorio. Niko nije znao tako kao on da sa malo reči kaže mnogo. I ćutanjem je znao mnogo da kaže, znao je ćutanjem na mnoga pitanja jasno da odgovori. Ceo svoj život plaćao je visoku cenu svojih političkih uverenja. I nikad zbog toga nije zažalio. Ima pisaca koji nadžive svoje delo i pisaca koje nadživi njihovo delo, a i pisaca koji večito žive sa svojim delom. Oni fizički nestanu ali njihov duh ne nestaje. Pero Simić spada u ovu treću grupu pisaca. Ali zato pripada u prvu kategoriju ljudi, ljudi sa izrazitom inteligencijom, izrazitim duhom i visokim moralom. A pored svega ovoga bio je izuzetno organizovan i radan. Objavio je desetine knjiga bez kojih se danas i ubuduće neće moći tumačiti mnogi istorijski događaji i mnoge istorijske ličnosti. Živeo je na ovom svetu sedamdeset godina, a stvorio je kao da je živeo sto sedamdeset. Imao sam priliku da vidim da je bio jači i od opake bolesti kad ga je napala, a sad vidim da je jači i od sm