Politika kao umetnost iluzije

Sreća se nalazi u odsustvu razuma shvaćenog kao ratio. Takođe, za svaku iluziju, o ma čemu ona bila, potrebno je izvesno odsustvo razuma. Otuda iluzija i sreća tako često idu zajedno.

Mogućnost iluzije zasniva se na čovekovoj potrebi da veruje u sebe, u ideje i ljude, kao da su savršeni, iako zna da takvi ne mogu biti. Iluziju više izaziva bojazan od stvarnosti, nego žeđ za njom, jer lepota privida pomaže da se lakše živi.

Politika gradi sebe kao iluziju koja mora biti ne samo prihvaćena, nego pre toga i objašnjena kao najbolja mogućnost realnosti. Po tome što istinitost politike naprosto ne sme da predstavlja neku prostu tačnost, da ona ne bi narušila savršenost iluzije, politika se približava istinskoj umetnosti. Uopšte, po načinu konstituisanja sebe kao samoiluzije, politika jeste umetnost, ali po svojoj svrhovitosti ona to nije.

Kao što umetnost slikarskim delom stvara iluziju trajnosti nekog osmeha, nekog trenutnog vragolastog pokreta oko usta, tako i politika stvara iluziju trajnosti duhovnih poteza u životu ljudi, njihovih doživljaja i događaja koji se stalno smenjuju, ukoliko ih odredi politički značajnim. Kao što je umetnosti stalo do kazivanja i pričinjavanja, a ne do „prirodnog realnog bića”, i politici je više stalo do iluzije, nego do realnosti, ali iz sasvim drugog razloga – zato što je iluzija potpuno u njenim rukama, dok realnost nije.