Pre bleska, a posle oluje : pripovetke

U pripovedačkom vencu od četrnaest priča pod naslovom Pre bleska a posle oluje, svojevrsnim „miksom“ postupaka, od ja-forme, narativnog pripovedanja, do kazivanja tzv. sveznajućeg/objektivnog pripovedača, Anušić naizmenično tematizuje i imaginativno razlaže jedno, još uvek živo, neupokojeno istorijsko (ali i skorašnje) vreme, književno nefermentovano, literarno intaktno štivo - Vojnu Krajinu/Granicu, vajkadašnju postojbinu/domaju Srba iz Hrvatske. Akcenat je, dakako, na potonjem, (ali i retrospektivnom, vremenski ulančanom) prognaničkom rasturu i nacionalnom polomu, neuporedivom u novijoj povesti srbofobije i homicida (homicidium culposum!) starosedelaca Republike Srpske Krajine, „krunisanom“ 1995. godine, a meseca koji nosi ime jednog (rimskog) imperatora!

Svojim prozama u ovome rukopisu, (koje su u stilsko-tematskom, jezičkom i metafizičkom jedinstvu sa njegovim prethodnim romanima i pesničkim knjigama), pisac je pribavio i sasvim odgovarajući naslov koji, u prvim (denotativnim) slojevima svoga značenja, asocira na kakvu elementarnu nepogodu, kataklizmu, čime je onaj drugi, dublji, kontekstulani sloj njegovog značenja - onaj ratni, krajiški, srpski, istorijski, balkanski, evropski, civilizacijski, antropološki i umetnički - samo dobio na svojoj univerzalnosti i antičkoj, kosmičkoj tragičnosti, utemeljujući se u nadnaravnom i fatumskom, u prostoru surovih i slepih, neumitnih prirodnih sila. Autor ovde nije ničiji apologeta, niti saučestvuje na bilo koji način u ratnoj, socijalnoj ili ideološkoj stvarnosti; on je blagi, obzirni svedok koji iz čeljusti povesne pošasti i nemih, tavnih sila vremena, tla i gensa otrže zemljolomne ljudske sudbine svojih zlodesnih sunarodnika, i sklanja ih pod sigurniji krov, utešni krov literature. Ako je, po svetom Augustinu, tačna definicija vremena da je ono „premetanje budućnosti u prošlost“, onda se nešto od te eshatološke spoznaje (i vremena kao takvog) nahodi i u ovoj knjizi.