Ruža i trn

Pesništvo Marice Lukić pratim odavno, skoro od samih njenih prvih koraka u svetu poezije. Neke njene pesničke knjige pesama i pesama za decu propratio sam svojim osvrtima i preporukama, da izbegnem reč recenzija, u tim godinama suočavao sam se pesmama u kojima se nazire da lokalna književna javnost ne prepoznaje u pesništvu Marice Lukić ono što smo moji prijatelji Duško Trifunović, Moma Dimić i ja, prepoznavali i ohrabrivali. Ostaću pri sumnji u nerazumevanje sredine da ne bih išao šire jer to „šire“ ni mene ne prepoznaje.

Već u uvodnoj pesmi Lukićeva se jasno obraća nekima kojima je pesma odgovor.

„Moja djela nisu nečega sjena
Da ih mogu rušiti aveti razne.
Moja su djela za sva vremena,
Njihove prijetnje ostaće prazne.“

Kada govorimo o trajnosti umetničkog dela, osporavanog ili neosporavanog, obično koristimo ono pitanje: Ko je bio važan kulturni delatnik ili ministar u vreme kada je Neruda pisao pesme, na primer. I kako u ovoj knjizi ima dosta pesama u kojima prepoznajem gorčinu, blagu tugu i neblag otpor, ostaću pri jednoj misli da pesnikinja kada započne pesmu u kojoj podvlači ili razblažuje gorčinu gorkim rečima to je odvede u sve veći jar.

Ni ova knjiga nije bez rodoljubivih pesama a čak je u knjizi i jedna šaljiva pesma, kao da želi da malo ublaži gorčinu u pesmama o kojima sam na početku ovog teksta govorio.

Čitaocu preporučujem da obrati pažnju na male pesme bez naslova, katrene, u kojima je sažeta sva misaonost ove knjige.
Pero Zubac