Sabrane pesme

Iako iz perspektive avangardnih liričara smatran tradicionalnim pesnikom stroge forme, Milan Rakić u srpsku poeziju unosi niz inovacija, ponajviše na planu stiha i strofe. Uvodeći jampski jedanaesterac i aleksandrinac – klasične stihove srpske moderne – Rakić dugoročno menja ritam srpskog stiha. Pored toga, svojim refleksivnim pesmama zatvorenim „U kvrgama“, Rakićeva „Misao“ neretko bezizlazno kruži, kako u cikličnosti stiha, tako i u modernoj pesimističnosti koja je relevantna i današnjem čitaocu. Sa druge strane, njegova rodoljubiva poezija komunicira sa drugim umetničkim delima, tabajući put nizu pesnika koji će se oslanjati na srpsko-vizantijsku tradiciju, poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića i drugih.

Sa Rakićem sam postao svesrdnim prijateljem već u prvom susretu, sa prvim pogledom, sa prvim stiskom ruke. Uostalom, sa Rakićem nije ni bilo mogućno drukče. On je bio napravljen od jednog komada, sav prav, neposredan, integralan, sav zatvorena linija. Ničeg napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog. […] Njegova blagost karaktera, koju su drugi isticali, bila je, naprotiv, sva u sigurnosti, preciznosti, izdržanoj posebnosti, kao i njegove strofe.

Jovan Dučić, Moji saputnici