Sanjarije usamljenog šetača

Svoje delo Sanjarije usamljenog šetača francuski filozof Žan-Žak Ruso pisao je u Ermenonvilu, pored Pariza s prekidima pred smrt, između 1776. i 1778, a ono je prvi put objavljeno posthumno 1782. Knjiga se sastoji od deset šetnji, prvih sedam uredio je sam autor, osma i deveta jesu završene, ali ih Ruso nije revidirao, dok je deseta šetnja je bila nepotpuna kada je Ruso umro.

Da li su Sanjarije zbirka eseja, dnevnički zapis, nastavak Ispovesti? Ovo svedočanstvo o obožavanju prirode, samoće, tišine i izolacije, koje obiluje piščevim anegdotama kao i i elaboracijama Rusoovih razmišljanja na teme obrazovanje i političke filozofije, kopka svojom žanrovskom nedefinisanošću.

Ruso je pristalica ideje da se čovek rađa dobar a naknadno biva iskvaren društvenim prilikama. On insistra na povratku na predcivilizacijsku prirodnost i neiskvarenost. Ovaj ideal je neostvariv, stoga se ovaj iznevereni mislilac povlači u izolaciju.

Za ovog filozofa-šetača, priroda je prostor utehe, prostor za sanjarenje i beg, podsticaj za razmišljanje o sebi. Sanjarijama Ruso nastavlja potragu za odgovorom na pitanje – ko sam ja? Ova knjiga uz poemu Noćne misli Edvarda Janga i Geteove Jade mladog Vertera najavljuje rađanje evropskog romantizma.