Sekvoja : paralelepiped

Nešto mučno, zloslutno, neudobno i zazorno izbija iz stihova nove knjige Enesa Halilovića Sekvoja. Šta proizvodi takav utisak?

Naslovljena prema najvišem, najdužem, najširem i najdugovečnijem drvetu na svetu, ova knjiga već na početku naglašava četvorodimenzionalnost iskustva na koje će pesnik računati. Njene prostorne koordinate istaknute su i podnaslovom – paralelepiped. Ovo geometrijsko telo, u koje se dimenzija vremena može učitati simbolikom postojanosti sekvoje, obavlja najmanje dve funkcije na pročelju knjige.

Prva od njih tiče se najviše konstitutivnih elemenata ove zbirke. U njima – u oblicima pesama, njihovoj dužini, tematici, misaonosti, sentencioznosti i anegdotalnosti – uočava se šest lica paralelepipeda zagledanih u svoje parnjake i ugrađenih poput armature u unutrašnji kavez zbirke. Tako se na nivou strukture Sekvoje vidi i ono što je na kraju uvodne pesme naglas rečeno: da ona „raste u dva pravca“, odnosno da je komponovana iz dva dela. Prvi deo Sekvoje stoga čini prvih dvadeset devet pesama, dok drugi deo čini poslednjih dvadeset devet pesama. Važno je razumeti da oba ova niza idu ka središtu knjige, odnosno da raspon refleksija koji se njima želi iskazati neprekidno rikošetira s početka knjige na kraj i obratno...
Uroš Ristanović