Selo neveselo – zbornik radova od nacionalnog značaja

Iz recenzija:

’’Iako je zamisao inicijatora bila da se sa opisa propadanja srpskog sela, koji se doista ponavljaju u nauci, pođe „korak napred“ i predoči neka vizija moguće revitalizacije, u bilo kom vidu (ekonomskom, kulturnom, demografskom, urbanom…), nije se mogao izbeći pogled unazad. Dragocenije je međutim, što je svaki autor ponudio i neko rešenje, od minimalnog, na nivou kuće i okućnice, do državnog i nacionalnog. U većini radova ispoljila se dobra obaveštenost autora, realističnost procene, osećanje za trenutak istorijskog kretanja u kojem se nalazi srpsko društvo, pa i odnos prema selu uopšte. Takvi radovi ponudili su više sjajnih ideja koje vraćaju nadu u sposobnost naroda da oživi i transformiše tradicionalnu sovijalnu zajednicu – selo, zasnovanu na radu na sopstvenom posedu, u prirodnim okolnostima, ali u izmenjenim društvenim, političkim, tehničkim pa i međunarodnim okolnostima (bitnim inače za tržišne odnose u oblasti poljoprivrede.’’
Obren Ristić ’’Čita čovek rukopis zbornika koji se zove Selo neveselo, koji je priredio Nedeljko Bogdanović, napisao uvod, prilog i zaključak, pa mu dođe tuga jedna. Tuga, jer se odmah seti: Svi smo mi seljaci. Ko rođenjem, ko poreklom. Dugih ovde ni nema, pa sve i da hoće da ih ima. /…/ I sve je još jednom, kao, ko zna koliko puta, lepo objašnjeno. I zato sela gasnu, i kako ljudi odoše put grada, i šta bi valjalo, a šta morao da se čini da selo opet bude mesto živih ljudi, a ne mesto uspomena /…/.

Uništivši selo, država nije sagradila gradove. A, jedno bez drugog ne može. Po mom mišljenju, i selo i grad će živeti onda kada budu urbanizovani, kada više ne budu privezani za ekstenzivnu poljoprivredu i šrafciger-industriju. Onda kada više ni selo ni grad ne bude trovao malograđanski kič u vidu turbo-folk smeća. Onda kada se u školama bude predavala nauka a ne skaske i mitovi …

Na koncu, dobar je ovaj Bogdanovićev zbornik. Neće on ni za jotu poboljšati stvari, ali ga baš zato valja čitati. U svim ovim tekstovima će onaj ko je dobronameran čitati o tome koje dobro leži u zakorovljenim seoskim livadama, utrinama, njivama… To je dobro poput dukata koji seljak nađe u polju pa mu vrati sjaja kad pljucne na rukav pa ga o taj rukav izglanca. I, naravno, metne ga u džep. Ne za sebe lično, nego – „za kuću“. Eto, zato čitaocu preporučujem ovu knjigu.’’
Đokica Jovanović