Srbi i Srbija u vremenu i prostoru

Do formiranja prve srpske srednjovekovne države trebalo da prođe gotovo 600 godina, kao i 140 da ona de facto prestane da postoji, odnosno još 100 godina da potpuno bude izbrisana sa političke karte Evrope. I ponovo je nakon toga trebalo da prođe više od 400 godina da se srpska država obnovi – s dosta muke i peripetija Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. uspela da dobije nezavisnost. Iako joj je tadašnja međunarodna zajednica (velike sile) garantovala suverenitet (vladajuću dinastiju) i teritorijalni integritet (okvirne granice) – to Srbija sama sebi nije priznavala. Tako, nakon samo 25 godina, dolazi do promene dinastije, a nedugo zatim i do izmena granica. Istorijski posmatrano teritorija je postala primarni nacionalni interes Srbije, a ne vladavina institucija i standard stanovništva („Velika Srbija, a ne jaka Srbija“). Teritorija postaje dokaz suprematije i hegemonije na Balkanu (okupirati i eksploatisati), a ne izraz ekonomske snage i potrebe za rasursima (integrisati i investirati). Ovaj „koncept” koji se prenosio s generacije na generaciju nije dozvolio da se Srbija izgradi ni kao „pravna država”, a ni kao „država blagostanja”. Pored teritorije, na formiranje nacionalne svesti – odnosno „kulta kolektivnog pamćenja”, uticala je i mitologija, koja je bila zamena za sve: svaki poraz uspela je da pretvori u pobedu, svaki gubitak u dobitak, svaku pravdu u nepravdu, svaku izdaju u patriotizam i svaki zločin u herojstvo i obratno. A suprotstaviti se nacionalnim mitovima i na njima zasnovanoj interpretaciji istorije predstavljalo je najgori jeres. Tako su „narodni epski ciklusi” prepuni izmišljotina i fantazmagorija postali „nepobitne istorijske činjenice” koje niko nije smeo da dovede u pitanje – a kamoli da opovrgne. Samim tim „srpska katarza“ i kritičko suočavanje s prošlošću gotovo da nikako nije bilo moguće, jer Srbi nikada nisu bili spremni da kažu istinu o sebi – šta je to Srbija i kolika je ta Srbija. Na drugoj strani pak, postavlja se pitanje istorijske odgovornosti vlasti i naroda – kao dva o