Središnje kraljevstvo – putovanje u istoriju Kine

Jedne večeri 1972. godine je američki pisac Harison Salisberi pojeo prilično ukusnu večeru u Pekingu. Pri povratku u hotel je doživeo nešto neobično:

»Noć je prekrivala grad poput baršuna, a mesec je bio kao od srebra. Bilo je tako mirno da su se na udaljenosti od jednog kvarta mogli čuti obrtaji točkova bicikla, a tišina se u senci drveća prelivala poput nevidljive vodene struje. Nikada nisam doživeo takvu tišinu u gradu, a da je opet, iza bezbrojnih zidova, u tesnim dvorišnim kućama, u mračnim hutonzima, spavalo milion ljudi, ili tačnije, ne milion, već sedam miliona, i to u tišini tako dubokoj da sam skoro mogao daih čujem kako udišu i izdišu...«.

Nekoliko nedelja kasnije je u posetu došao Ričard Nikson. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država je biou miroljubivom raspoloženju i želeo je da se sprijatelji s uspavanim divom na istoku. S njim je doputovao njegov bliskisavetnik, Henri Kisindžer. Kisindžer je ispričao Maou da je preporučio studentima na Harvardu da pročitaju zapise vođe. »Ti moji zapisi nisu baš od neke naročite vrednosti«, odgovorio je Mao. »Nema ničega korisnog u njima«. »Zapisi vođe su promenili Kinu i svet«, insistirao je Kisindžer, ali Mao je bio jednako odsečan: »Nisam uspeo da promenim ništa, možda samo pojedina mesta u Pekingu i okolini«.