Srpski vojni sanitet : (od Cera do Jelovca, jul 1914 – jun 1919)

REČ PISCA ČITAOCU:

Dragi čitaoče,
Pred Tobom je obiman tekst o učešću lekara i medicinara, srpskih i stranih (dobrovoljnih, u misijama ili zarobljenih) u Velikom ratu 1914–1918. Za razliku od drugih, za deo njih i srpsku vojsku rat nije završen kapitulacijom Austrougarske 3. novembra 1918, niti savezničko-nemačkim primirjem 9. novembra 1918. Srpska vojska i njen sanitet morali su da nastave borbu za granice novostvorene države Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, za njene zapadne i severne granice, sve do juna 1919. godine. To je zahtevalo nove napore i nove žrtve za srpsku vojsku i njen sanitet, posebno borce IV (užičkog) i Beograđane i Posavo-Podunavce VII i VIII pešadijskog puka, njihove artiljerce i konjanike prvog konjičkog puka „Miloš Obilić”, kao i onaj broj od nekoliko hiljada Srba – ratnih zarobljenika koji se posle trogodišnjeg iscrpljujućeg ropstva, organizovanih u novoobrazovanim XXV i XXVI pešadijskim pukovima uključiše u nova iskušenja i bojeve. Taj deo dodatnog srpskog ratnog napora ostao je u širim publikacijama nedorečen. Ovim delom sam nastojao da to ispravim.

Rat je, dakle, za Srbe trajao punih 5 godina (jul 1914 – jun 1919). Iz tog obilja dokumenata, memoara i studija koje su se tim periodom bavile, pokušao sam da Ti prikažem u nešto suženijem obliku sve što se sa srpskim sanitetom dešavalo u prve četiri godine rata, sve do avgusta 1918, kada su započele definitivne pripreme za oslobodilačku ofanzivu planiranu da započne 14. septembra 1918. dvadesetčetvoročasovnim artiljerijskim bombardovanjem neprijateljskih položaja i snažnim jurišom srpske i francuske pešadije 15. septembra izjutra. Od tih događaja pa nadalje sa mnogo više detalja opisao sam šta se događalo tokom sledećih sudbonosnih dana pa sve do primirja krajem juna 1919. na istoku, u slovenačkim krajevima Istre, Štajerske i Koruške, smatrajući taj završni deo rata jedne iscrpljene, desetkovane i izranavljene vojske kakva je bila srpska posle punih pet godina ratovanja kao događaj dostojan Titana, a ne krhkog ljudskog roda. Njima su se i srpski vojnici upisali u Besmrtnike sve dok ljudski rod postoji.

Ako sam u svome zadatku uspeo, biću zahvalan Svevišnjem koji me je nadahnuo i dao mi snage da u poduhvatu uspem. A Ti, čitaoče, nikada ne zaboravi i prenesi svojim naslednicima kakvi su nam pradedovi i dedovi (a nekima još živih među nama i očevi) bili.