Tamaritski Divan

Ima trenutaka kad čovek poželi da se vrati. Dosta mu je biranja između dobra i zla, između debelih i mršavih igračaka, dosta mu je biranja kad uvidi da je sâm izabran za igračku svom vekovanju, svome bitisanju, želeo ne želeo, on se neminovno vraća. Ima nešto što ga neminovno čeka; ne prah praga, ne majka, ne zavičaj, ne svetlost ili mrak. Ikad ga tako odano i nesumljivo, bude mu žao što ne požuri, vernost ili bar senka obavezuje. Čeka ga jedan kovitlac i jedan zvuk i jedan bezimeni potok i jedan zapis na hrastu stoletnom. Svremena na vreme, a hodajući ivicom vremena, on čuje kako zvoni to i odškrine se taman toliko da proturi glavu. Ida vidi! Ičuje! Isneva!

Postoji pitanje kojim se može (i treba) testirati svaka poezija. Koliko ona, ta poezija, kazuje i iskazuje suštinu Univerzalnog, čak i tada kada je reč o čistom lirskom iskazu i izrazu. Isa postavljanjem tog pitanja najlakše ćemo odvojiti poeziju od ne-poezije, jer nije moguća dobra poezija, ma o čemu da kazuje, a da ona istovremeno ne predstavlja i kazivanje o univerzalnim suštinama čoveka, Prirode i Sveta. Pri svemu ovome, beskonačno je mnogo puteva i načina iskazivanja univerzalnih suština egzistirajuće realnosti, pa je to razlog što se analitičar sa istim upitom uvek iznova može uputiti svakoj novoj pesmi i svakom pravom pesniku na visinama Poetskog neba, kao Lorkinog andaluzijskog, vaseljenskog.

Upravo iz te perspektive, mladi i nadahnuti tumač Lorkinih gazela i kasida, naša Ana Stjelja ulazi u „Tamaritski Divan“ Federika Garsija Lorke. Jednako produktivnim, svojevrsnim prevodom ijasnim, svekolikim tumačenjem, ona je više nego uspela da nam izveza srpski Divan po matrici Lorkinih gazela i kasida, pesničkih vinjeta koje, na arapskoj tradiciji neobično bujno brujno baštine modernu hispano-američku poeziju od Rubena Darija do Nikolas Giljena. Posle dostojnih prethodnika (Draga Ivaniševića, Miodraga Gardića, Zvonimira Goloba, Nikole Milićevića, Branislava Prelevića) naša Ana Stjelja prva nam prevodi Lorkine posmrtne poeme koje delaju kao prenuće i otkriće andaluzijskog romansera. Stihovi kao da su pisani srpskim davičovskim bistrim i britkim jezikom, odsečnim i snažnim potezima, sa bujičnom osmozom metafora i aforizama, te sa viteškom otmenošću brušenih reči i jezičkih kaskada i penušave muške melanholije, ili kako je govorio Lorkin zavičajac i prijatelj Pablo Pikaso: „Ja se ne razvijam. Ja jesam!
(recenzija– Milosav Buca Mirković)