Uporišta : članci, intervjui i besede

Miloš Ković daje odgovore na pitanje koje su to tačke oslonca u našoj istoriji na kojima treba da se gradi kolektivno sećanje naroda u vremenu kada se prekraja istorija Srba. Ko rukovodi napadima na srpsko istorijsko pamćenje? Kako se prekraja istorija moderne Srbije? Šta treba da učinimo da nas se potomci ne bi stideli? U predgovoru knjizi Uporišta Miloš Ković piše: „Potrebno je da obnovimo svoja kolektivna sećanja, praotačku veru i zavete, ono za šta Pjer Nora kaže da je, bar u Francuskoj, poodavno nestalo. Vera i emocije podstiču na akciju; u proceni stvarnosti i delovanju potreban je realizam. Spoznaja sopstvenih slabosti početak je svake pobede. Tu su zadaci akademske, sumnjičave, „kritičke istoriografije“. Tu svoje mesto mora da pronađe i srpska diplomatija. Istorija i u tome može da pruži pouke. Srpska diplomatija je, od Karađorđa i Miloša, preko Ilije Garašanina, Jovana Ristića, do Milovana Milovanovića i Nikole Pašića, stekla određena iskustva i prikupila neka znanja. Ne živimo, naravno, u 19. veku, ali realizam u proceni interesa velikih sila i sopstvenih snaga ostaje trajno aktuelna politička veština. Srbi toga doba umeli su da vode realističnu spoljnu politiku i da izaberu saveznike. Umeli su da uobliče svoj, srpski kulturni obrazac, da izgrade demokratski politički poredak, jaku državu i oružane snage, vitalnu ekonomiju, da ulažu u školstvo i nauku. Umeli su da odbrane svoju zemlju i svoj nacionalni suverenitet. Dvadeseti vek doneo im je i iskustva solidarnosti, socijalnog staranja i zaštite manjina. Mi smo njihovi potomci; nema razloga da sumnjamo da možemo da ponovimo i nadmašimo njihove podvige.“ Danilo Basta o knjizi „Biti srpski istoričar, to za Miloša Kovića ne znači samo upirati pogled ka prošlosti srpskog naroda. Za njega taj atribut neizostavno podrazumeva i pogled na sadašnjost tog naroda, suočavanje s njegovim današnjim stanjem koje obeležavaju duboka i sveobuhvatna kriza, dezorijentacija, istrošenost, klonulost, beznadežnost…“