Uvod u građansko pravo

Reč pravo ima dva značenja, jedno objektivno, drugo subjektivno.

Pravo u objektivnom smislu (objektivno pravo) je skup pravnih pravila (pravnih normi) u jednoj zemlji, a pravna norma je obavezno pravilo ponašanja koje uređuje neki društveni odnos, čije se poštovanje (primena) može po potrebi obezbediti i upotrebom državne prinude. Izraz objektivno nije upotrebljen u smislu nepristrasnosti, već u smislu depersonalizovanosti: norme koje čine objektivno pravo su opšte (apstraktne), a to znači da se odiose na sve slučajeve istevrste, sadašnje i buduće (koliko god da ih je). Tako, norma koja glasi da je prouzrokovač štete dužan da nadoknadi prouzrokovanu štetu važi za sve slučajeve nanošenja štete drugome; norma koja glasi da su roditelji dužni da izdržavaju svoju maloletnu decu obavezuje sve roditelje (svakog roditelja); norma prema kojoj su strane ugovornice dužne da izvrše svoje ugovorne obaveze važi za sve dužnike (svaki prodavac je dužan da preda prodatu stvar a kupac plati ugovorenu cenu, svaki zakupac da plati zakupninu itd). Za razliku od opštih, pojedinačne norme važe samo za tačno određene (konkretne) slučajeve, one svoju pravnu snagu (obaveznost) iscrpljuju primenom na jedan slučaj. Tako, sudska presuda kojom se konkretno lice obavezuje da nadoknadi prouzrokovanu štetu sadrži pojedinačnu normu, jer važi samo za stranke u tom sporu (za svaki slučaj prouzrokovanja štete potrebno je doneti posebnu presudu); kupopro- dajni ugovor između dva konkretna lica takođe sadrži pojedinačnu normu, jer važi samo za tog kupca i tog prodavca (za svaku kupoprodaju potrebno je sačiniti poseban ugovor) itd.