Vakuum

Kad god čovek prestane da osluškuje unutrašnji glas koji mu šapuće na koju stranu bi trebalo da krene, život lako može da se preobrazi u nepoznate predele bez nade. Epilog je uvek isti: čovek prestane da prepoznaje i sopstveni lik u ogledalu. Glavna junakinja ovog romana obrela se upravo u takvim predelima. Uprkos svim nastojanjima da prihvati date okolnosti i pronađe u njima smisao, usledio je trenutak u kojem je shvatila da ništa u njenom životu nije njeno.

Kako krenuti dalje nakon što priznamo sebi da su sve naše odluke bile odraz nesigurnosti i nedostatka hrabrosti da saslušamo glas u nama, da pogledamo istini u oči i zaputimo se tamo gde smo oduvek želeli da stignemo? Ova priča uveriće vas u to da i tumaranja mogu biti put do spoznaje.

Reč „vakuum“ najbliže bismo mogli odrediti kao prazan prostor. U ovom romanu ta reč dobija i mnoga druga značenja, ali jedno ne gubi: vakuum je međuprostor između biti i ne biti. Hamletovsko pitanje biti il’ ne biti odzvanja više od četiri veka. Ipak, i danas je veličanstveno to što svako od nas ima priliku da na to pitanje dâ sopstveni odgovor. Vakuum je priča o tome.