Za šaku snova

Ako ste radoznali da pretražote hlorofiliju tišine sa detaljima uraslima u stvari i pejzažne predele, uz traganja u kojima se očas menjaju boje i oblici, čije mene urastaju u reči, a reči u rečenice magično odbeglih predela i lica, čitajte roman Vjećeslava Berara Za šaku snova. Pred nama je štivo raspravnog traktata o stvaranju, smelo raspisano i osmehnuto raspusno. Štivo otvara uznemir tišine u kojoj i zrno peska dobija, u punom ubrzanju, oblik zvezde repatice s tragom otrkivalačkog znaka nebeske naplave.

Čim uglledamo takvu zvezdu, običajno, hvatamo se za prvo dugme i , razume se, zaželimo da nam se dogodi nešto radosno i lepo u životnoj spekuli. Koliko je Marsel Prust tragao za izgubljenim vremenom, toliko će Berar isleđivati budne snohvate i snove da bi nekako u slovnom azbučniku nalazio reči za dramu koja ga je snašla.

Naličje mastila sliči pučini gladno bele hartije da bi se našlo sve to strelovito zariveno u telo i masiv nazvan knjiga, knjiga kao večno otvorena ključaonica kojoj, kanda, niko i neće naći ključ u peskovitoj ravni vazda pustinjskog nam života.