Zemlja crvenih stena

Već u Palati muva (Nojzac, 2011) srpski čitalac je imao priliku da doživi paradoksalno dejstvo Kapaherove proze: dejstvujuće takoreći nedejstvovanjem, onim što ostaje neizgovoreno, insistiranjem na sporednom, prezentirano opreznom uzdržanošću i pijanisimo dinamikom. I ono što se o njemu može pročitati kao čoveku pokazuje ga kao principijelno skromnog, distingviranog gospodina: kao nekog građanskog Handkea sa sniženim krvnim pritiskom.

Budući da je tek 2009. ovenčan Büchnerovom nagradom, kao objektivno najvažnijim književnim odličjem nemačkog govornog područja, njegovi poštovaoci naravno nisu propuštali da kod ostatka publike probude osećaj nemirne savesti. Sasvim izlišno! V. Kapaher (1938) kao jedna nežna biljka književnosti niti zaslužuje kritičko milosrđe, niti mu je ono potrebno. Jer u tom njegovom insistiranju na uzgrednom leži i nešto ofanzivno što je nanjušio Martin Valzer kad je Kapaherovu uzdržanost nazvao „brutalnom“. Understatement je njegovo lukavstvo što se rado previđa kao i otuda proizašli humor koji prožima njegove knjige kao fina kapilarna mreža koja, zna se, razbija i najtvrđe stene.

Kapaher torpeduje žanr u kome se prema prilici kreće (u ovoj knjizi to je žanr putopisa) i to upravo akuratnošću s kojom formalno ispunjava, a sadržinski osujećuje njegove prednosti. To se spokojno može nazvati subverzivnom mimikrijom, pobunom u gestusu uklapanja. Kakvo će dejstvo „metoda“ izazvati, zavisi od prilike, recimo u Zemlji crvenih stena, neumoljiva iscrpnost u imenovanju i opisivanju geoloških formacija, koja će svakako iznuriti čitaoca, s jedne strane treba da posvedoči o književnom neuspehu Kapaherovog protagoniste, a s druge strane da kod čitaoca izazove osećaj fizičkog napora kome je u svom Maze-poduhvatu ovaj izložen.