Jedna moguća autobiografija: izabrane pripovetke

Sa istorijskog i književno-istorijskog aspekta, život Milice Janković, završio se uoči samog Drugog svetskog rata (1939), a nova ideološka era koja je nastupila posle njega, ne samo da je zbrisala epohu koja joj je prethodila, nego i ljude koji u novoj kulturnoj klimi nisu mogli ni da nastave kontinuitet predratne književnosti, koje je uz to i temeljno ideološki pročišćena. Iako bi se po nekim svojim pričama sa socijalnom tematikom (a jedno vreme i socijalistički nastrojena) Milica Janković realno i lako mogla uklopiti i u novom vremenu, više nije bilo nijednog kritičara njenog vremena koji bi se založio za nju, da je preporuči novim kreatorima jugoslovenske i srpske književne scene. Uz taj, formalno istorijsko-ideološki momenat, svakako da je potpunom odsustvu recepcije njenog dela nakon Drugog svetskog rata, presudilo i nekoliko formalno-strukturnih elemenata estetske prirode. Pre svega, njeno obimno i „razbacano” delo, samim njenim fizičkim nestankom, više niko nije sakupio, preštampao, niti objedinio, učinio dostupnijim, a pogotovo temeljno iščitao. Tako je Milica Janković u narastajućoj savremenoj književnosti ostala potpuno po strani, i to naročito u pogledu svog obimnog pripovednog opusa. Do sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo gotovo nikog ko bi se upustio u zahtevno i obimno iščitavanje, već tad teško dostupnih knjiga Milice Janković. Tako je o njenom delu ostao jedino ponavljan i prepisivani (afirmativni) Skerlićev sud vezan samo za njenu prvu zbirku Ispovesti – ostale kao da nisu ni postojale, bez iole ozbiljnijeg pokušaja da se opus ove književnice temeljno istraži, najbolje iz njega odabere i predstavi savremenom čitaocu, čiji će sud doprineti da se i mesto Milice Janković objektivno odredi u istoriji novije srpske književnosti i u srpskom književnom kanonu.
Slavica Garonja Radovanac