Crvotočina

Nova prozna knjiga Zorana Ljubičića već svojom podnaslovnom odrednicom „mikroroman” čitaoca upućuje na dominantnu poetičku „vodilju” ove knjige, a to je poetika minimalizma, prisutna i u ranijim proznim ostvarenjima ovog autora.

„Govor fragmenata” i „efekat nedorečenosti” ali i fokusiranje na savremene društvene, tehnološke, identitetske i katkad trivijalne teme, kao i na „priču o običnom čoveku“ i „cirkusu istorije” koji nas uvek prati, ostvaren je motivskim i jezičko-stilskim sklopovima koji se poput filmskih kadrova smenjuju neverovatnom brzinom, pri čemu se prividna „ekonomičnost jezika” zapravo pretvara u nezaustavljivo vrelo motivskih senzacija i poigravanja sa tekstom na relaciji junak-prostor-vreme.

Za prethodnu knjigu Zorana Ljubičića, zbirku kratkih priča Otkopčavanje, Ljubivoje Ršumović je, između ostalog, napisao: „Zoran Ljubičić je majstorski pobegao od aforizama, kiteći svoje rečenice oneobičenim situacijama, sličnim nonsensu Danijela Harmsa, a poetski bogatim kao kod Mike Antića”.

U mikroromanu Crvotočina, čija je jedna od glavnih poetičkih determinanti taj osobeni minimalizam jezičkog materijala, pripovedni svet redukovan je na svojevrsne narativne i motivske „obrise” – tragove, dok je čitalac neko ko u mnoštvu „skica-epizoda” iznalazi različite semantičke nivoe, krećući se, iz stranice u stranicu, sopstvenim putevima intuicije i imaginacije…