Drugo lice Vizantije

Ova knjiga je kontrapunktiranje na moju studiju Strah u poznoj Vizantiji, 1180-1204, I-II, Beograd 2000. jer je u njoj slika o Vizantijskom carstvu isuviše obojena tamnim tonovima, što je s obzirom na temu sasvim razumljivo.

Nastojao sam da pokažem da je hiljadugodišnja imperija imala i svoje drugačije, vedrije lice.

Dve jednostavne činjenice predstavljale su polazište za poduhvat koga sam se latio. Prva uvažava okolnost da je istorija nauka o prošlosti, a druga istrajava na tome da je prošlost sve što se dogodilo. Istoriju, dakle, ne čine samo ratovi, velike ličnosti, epohalni događaji, religija ili administracija, nego i običan svakodnevni život, „mali“ ljudi, prividno manje značajna ili gotovo beznačajna zbivanja. U knjizi sam se bavio ovim drugim pitanjima i zato sam u podnaslovu naglasio da je reč o „nekoliko sporednih tema“, pri čemu je i pridev „sporedne“ ipak samo uslovan i nedovoljno precizan.

U šest poglavlja, koje čine Drugo lice Vizantije, svoje važno mesto našli su jedna zbirka šala, medicinski traktat, prosopografske beleške o neznatnim ljudima, fenomen vremena kao trajanja, poljoprivredna enciklopedija i sanovnik. Želeo bih da se budući čitaoci osećaju kao da su u starim kinematografima i da pred njihovim očima promiču slike koje im poput bengalske vatre osvetljavaju jedan nepoznat i zauvek nestao svet.
Radivoj Radić