Duša, zver, svest : eseji o evropskoj i svetskoj književnosti

Prvo što nam u Vinaverovim tekstovima pada u oči svakako je sama njegova ličnost. On je imao strast „konačnog ispoljavanja“ o kojoj je pisao u eseju „Šekspirova minđuša“ i, u paničnoj žurbi da se domisli i izrazi dokraja, nije se brinuo za granicu između usmene i pismene retorike, između privatnog i opšteg; pisao je onako kako je govorio, govorio onako kako su misli dolazile. Raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan, Vinaver je imao još jePrvo što nam u Vinaverovim tekstovima pada u oči svakako je sama njegova ličnost. On je imao strast „konačnog ispoljavanja“ o kojoj je pisao u eseju „Šekspirova minđuša“ i, u paničnoj žurbi da se domisli i izrazi dokraja, nije se brinuo za granicu između usmene i pismene retorike, između privatnog i opšteg; pisao je onako kako je govorio, govorio onako kako su misli dolazile. Raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan, Vinaver je imao još