Duše divlje i samotne

Roman „Duše divlje i samotne” je nepristrasna ljubavna hronika, arhiva u koju su pohranjeni dijalozi, pisma, snovi, maštanja, uspomene, sve što dokumentuje osećanja i odnos među ljudima koji označavamo ljubavlju. Glavnoj junakinji usud je dodelio da, kao u bajci, zaluta u svet muške međusobne ljubavi i da ostane u njemu začarana za sav život. Voleći jednog od tih muškaraca, u svom zanosu ona ne može da vidi beznadežnost svog položaja, niti da nađe izlaz za sebe, kao što ga ne mogu naći ni ostali protagonisti.

Ovde Euridika silazi u had po Orfeja, koji je u podzemlju okružen homoseksualcima, i po svojoj volji ona ostaje u tom strašnom svetu. Njena privrženost neće biti nagrađena obostranim izbavljenjem i njen život, među dušama koje lutaju lavirintom tog „podzemnog” sveta, imaće tragičan ishod.

Čitajući ovaj roman, divimo se autorkinoj hrabrosti u izboru teme i slobodoumnosti kojom su prožete njegove stranice. Tragičnost njenih junaka sa društvene margine duboko će pogoditi svakog čitaoca, bez obzira da li je spreman da se suoči sa svetom „drugačijih ljudi”, koji su prinuđeni da žive u društvu u kome se „svaka različitost nužno proglašava za zlo”.

Radnja se događa osamdesetih godina, ali se na planu njihove društvene izolovanosti i apriorne osude, kao i u odnosu prema svakoj različitosti, malo toga promenilo.

Autorka nije ni na čijoj strani i junaci su dobili jednako optimalan prostor da izraze svu složenost svoje ličnosti i svojih emocija. Oni ne skrivaju svoje divlje i samotne duše, svoju strast i patnju, te čitalac postaje svedokom psihološki vrlo iznijansiranih odnosa među likovima.

Lidija Nikolić je imala hrabrosti da skine sa njih pečat apriornog prezira i da svoje čitaoce daruje jednim višim stepenom razumevanja.
(Rajko Lukač – „Nepristrasna ljubavna hronika”)