Gitanđali

"Danima sam uz sebe nosio rukopis ovihprevoda, čitajućiga u vozovima, ili na spratu autobusa, u restoranima, ičesto sam bio primoran da ga zatvorim da neki stranacne bi primetio moju ganutost. Ove lirske pesme - koje suu originalu, kažu mi moji Indijci, pune suptilnog ritma,neprevodive prefinjenosti boja, metričke inventivnosti - usvojoj misli prikazuju svet o kome sam čitavog života sa-njao. Rabindranat Tagore piše muziku za svoje reci, i osoba usvakom trenutku shvata da je on tako bogat, tako spon-tan, tako smeon u svojoj strasti, tako pun iznenadenja,zato Što čini nešto što nikada nije bilo strano, neprirodno,ili nešto što treba braniti. Ovi stihovi neće ležati u malim,lepo odštampanim knjigama na damskim stolovima,koje lenjo okreću stranice kako bi uzdisale nad životombez smisla, stoje, na kraju krajeva, sve što znaju o životu,niti će ih nositi studenti sa fakulteta da bi ih odložili sastrane kada krenu u pravi život, već će ih, kako generacijeprolaze, na putu mrmljati putnici i veslači na rekama.Ljubavnici će, čekajući jedno na drugo, otkriti, dok ihbudu mrmljali, da je ova ljubav Božja magični zaliv ukome se njihova loš gorča strast može okupati i obnovitisvoju mladost. Čitav narod, Čitava civilizacija, koja jenama neizmerno strana, kao da je preneta u ovu imagi-naciju; pa ipak nismo ganuti zbog njene neobičnosti,već zato što smo naišli na sopstvenu sliku, kao da smoprošetali Rosetinom vrbinom šumom, ili čuli, možda,prvi put u književnosti, sopstveni glas u snu"."
V.B. Jejts