Gospodar greha

Roman “Gospodar greha” Siniša Kovačević smešta na egzotični Kavkaz, u izmišljenu zemlju Egiriju nastalu raspadom Sovjetskog Saveza, u muški manastir. Zašto se priča ne dešava u nekom srpskom manastiru, nakon Kovačevićevih iskustava sa dramom “Sveti Sava” nije teško zaključiti, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je priča apsolutno i potpuno moguća i ovde, dakle, ona je potpuno srpska, ali se može sa lakoćom smestiti i u bilo koji ruski, jezuitski ili budistički manastir.

Priča tek od svog pojedinačnog polazišta, baveći se sudbinama igumana Varte i mladog slikara Ilije, koji ničiji i niotkuda stiže u manastir Svetog Iraklija Čudotvorca, dolazi do nivoa potpune opštosti I apsolutnog razumevanja, bez obzira na geografsku širinu, mentalitetsku, političku ili religijsku posebnost. Nevini i naivni mladić sticajem okolnosti upašće u tamnovilajetski prostor zla i greha, koje iguman Varta svesno skuplja pod svoj krov, da bi ostale manastire u svojoj otadžbini poštedeo smrtnih grehova, i njihovih protagonista, računajući, pogrešno, da je bolje da su pod istim krovom i da imaju jednog gazdu i gospodara. Prekasno će razumeti da gresima njihovih vlasnika, a ni njima samima, nije on gazdovao i gospodario, nego da im je služio.

Kad je o opusu u celini reč, u predgovoru prvom Kovačevićevom romanu “Godine vrana”, gospodin Manojlo Vukotić kaže, parafraziram: dobili smo veliki roman. Nakon drugog, “Osvajanje zavičaja”, još hrabrije ustvrđuje: dobili smo velikog romanopisca. Dodaću, ništa manje skroman i umeren od cenjenog gospodina Vukotića, romanom “Reka sa četiri ušća” dobijamo jedan od najboljih romana na srpskom jeziku, u kome se pisac bavi, bez ikakve vremenske distance, svojim vremenom i savremenicima, a nakon “Gospodara greha” reći ću: dobili smo i veliki opus. Ukoliko četiri romana smatramo opusom... A trebalo bi, itekako!
Mirko Žarić