Junak našeg doba

Mladi genije, uz Puškina i Gogolja najveći ruski pisac prve polovine XIX veka, rođen je 15. oktobra 1814. u Moskvi. Majka mu je umrla je 1817. (imala je samo 22. godine). Kada je Puškin, nakon zavere visokih dvorskih krugova, ubijen u insceniranom dvoboju 1837. godine, Ljermontov je napisao protestnu pesmu „Smrt pesnika“, zbog čega je uhapšen i prognan na Kavkaz. Nakon godinu dana progonstva došao je u Petrograd, ali je zbog jednog dvoboja vraćen na Kavkaz, gde je i sam doživeo Puškinovu sudbinu: u svojoj 26. godini ubijen je u dvoboju, i to baš u Pjatigorsku, gde se odvija dvoboj u Junaku našeg doba, samo što u stvarnosti protivnik (vrlo sličan onom u romanu) ubija junaka.

Ljermontov je u poslednjih nekoliko godina napisao niz čuvenih pesama i poema, kao i dva poluautobiografska romana: nedovršeni Kneginja Ligovska (1837) uvod je u roman Junak našeg doba (1839) i dan-danas vrlo moderno delo, koje je neizmerno uticalo na rusku književnost, pre svega na psihološki roman Tolstoja i Dostojevskog, kao i na Čehova. U svom burnom kratkom životu Ljermontov je uvek bio zaljubljen u neku devojku koja mu se našla na putu, pa je čak jedno vreme uživao reputaciju Don Žuana (prvi put se zaljubio kad mu je bilo 11 godina, u dve godine mlađu devojčicu). Ipak, ljubav njegovog života ostala je Varvara Lopuhina koju se upoznao kad je imao 16 godina (kneginja Ligovska u istoimenom romanu, i Vera u Junaku našeg doba). Pečorin, junak našeg doba, alter-ego samog pisca, ličnost bajronovskih razmera, prerastao je u mit i ostao uzor mnogim generacijama mladih ljudi u Rusiji i van nje. U ovom fascinantnom delu, komponovanom iz nekoliko priča o Pečorinu, postoji i čitav roman u romanu: „Kneginjica Meri“, gde je najbolje osvetljen njegov nesvakidašnji lik. „. . . dvadeset puta ću staviti na kocku svoj život, čak i čast. . . ali svoju slobodu ne dam. Zašto mi je ona tako draga? Šta imam od nje? Šta hoću od sebe? Šta očekujem od budućnosti?. . . Iskreno, baš ništa. . .“ „. . . Prelazim u mislima svoju prošlost i nehotice se pitam: zašto sam živeo? S kakvom sam se ciljem rodio? A cilj mora da je postojao, i mora da mi je bio određen neki visoki zadatak, jer osećam u svojoj duši neizmernu snagu. . . Ali ja nisam pogodio taj zadatak, mene su zaveli mamci praznih i niskih strasti; iz ognja tih strasti iskovao sam se tvrd i hladan kao čelik, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnji — najbolji cvet života. . .“ „. . . A možda ću sutra umreti!. . . I neće ostati na zemlji nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo. Jedni me smatraju za goreg, drugi za boljeg nego što sam u stvari. . . Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi — nevaljalac. I jedno i drugo biće neistina. Vredi li posle toga živeti? Pa ipak, živi se iz radoznalosti: očekuje se nešto novo. . . To je smešno, a ujedno i žalosno!. . .“