Kantate za glas i olovku

Dragica Užareva se u ovoj knjizi ukazuje kao pesnikinja koja je čvrsto uzglobljena u tradiciju najvećih pesnika kulture, istovremeno i onih koji su imanencijom i organskim osećanjem za materiju i oblik narodne kulture i melodije stvarali našu pesničku i kulturnu tradiciju, i kao pesnikinja koja na vešt način koristi tekovine savremene poezije. Umešno balansirajući između pesnika koji su savremenošću izgubili prošlost i onih liričara koji iz prošlosti nikada nisu izašli, autorka na širokom, i strukturno i semantički bremenitom pesničkom terenu, zrelim pesničkim jezikom očišćenim od suvišnih deskripcija i naracija kojima savremena poezija sve češće teži, progovara jezikom koji sažima vekove i epohe, ostvarujući jedno bezvremeno pesničko iskustvo. Na takvom putu predanog i upornog sakupljanja artefakata, kako svog tako i iskustva naše bogate pesničke tradicije, Užareva u velikoj meri ostaje usamljena na našoj pesničkoj sceni. Ali to odredište na najbolji način definiše njene Kantate za glas i olovku i samo doprinosi njenom, ionako bogatom, pesničkom glasu.