Kapošvarski đubretar

Čitanje romana Kapošvarski đubretar Roberta Tilija nalik je vožnji strmoglavo brzim toboganom kroz kuću strave. Ta kuća strave, shvatiće čitalac ubrzo nakon ulaska u nju, zapravo je sam život. No to nije samo i isključivo život glavnog junaka ovog romana, već život uopšte, bilo čiji i svačiji, život neretko tegoban i nepristojno često odvratan, ali vazda neodoljiv– i neponovljiv.

Neponovljiv je, pa otud i nesamerljivo dragocen, i svaki trenutak u njemu: autor Kapošvarskog đubretara do te je spoznaje došao na mukotrpan i uzvišen način, herojski doslednom autodestruktivnošću dostojnom nenadmašnih palih anđela književnosti, poput Oskara Vajlda, Džeka Keruaka, ili Čarlsa Bukovskog. Zbog toga Tili svaku rečenicu ispisuje kao da mu je poslednja, s očajničkom strašću iz koje se rađa raskošan i potresan umetnički doživljaj.

Taj je doživljaj od prve do poslednje rečenice prožet prkosno nihilističkim osećajem slobode, karakterističnim za pripadnike bit generacije pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Nedavnim odlaskom Lorensa Ferlingetija otišao je – zaključili su mnogi – poslednji veliki baštinik duha te generacije – ali nije. Jer, Robert Tili i dalje leti iznad kukavičjeg gnezda. Visoko.
Zoran Paunović