Napuštajući očevu kuću : putovanje prema ženskosti

Kao jungovska analitičarka pod značajnim uticajem Velike majke Eriha Nojmana, Marion Vudman jako dobro zna snagu kolektivnog nesvesnog. Zbog toga podnaslov njene knjige, „Putovanje prema svesnoj ženskosti“, nije puka dopuna literarno obojenom naslovu, niti tek preciziranje onoga o čemu je u knjizi reč, već je to direktni pokret suočavanja s onom silom koja, izdaleka, ili iz dubine, upravlja nama a da mi o tome, najčešće, ne znamo ništa. Ne, dakle, naprosto kontrapunkt naslovu – suprotstavljanje muške i ženske perspektive – već aktivni čin kojim autorka odlazi iz muške kuće da bi potražila nešto drugo, ono njoj svojstveno, a tako zatomljeno, ono žensko. M. Vudman je, međutim, isuviše lucidna autorka da bi jedan zatvoreni princip (partijarhalni) zamenila drugim zatvorenim principom (matrijarhat). Ulog odlaska iz očeve kuće je – sloboda.

Lično putovanje triju analizantkinja Marion Vudman – Kejt, doktorantkinje književnosti, Meri, balerine i plesačice i Rite, vajarke – te tri studije slučaja, dakle, uključujući i životno putovanje same autorke i analitičarke, omogućuje nam dubok uvid u borbu neophodnu da se, u jednom patrijarhalnom društvu, ženska mudrost privede svesti. Iako je svaka od priča ove tri žene neponovljiva, sve tri idu u istom pravcu: u susret harmoniji tela i duha koju autorka naziva „svesna ženskost“.U osnovi ove knjige nalazi se uzbudljiva analiza bajke braće Grim Retkozverka. Taj kratki tekst zaokupio je Marion Vudman u tolikoj meri da je, na ovaj ili onaj način, ogroman deo svoje stvaralačke energije posvetila motivima za koje nismo ni znali da postoje u tome tekstu. Bajci braće Grim autorka prilazi kao drevnom tekstu koji zna više od nas samih, a na nama je da ga tumačimo, razumemo i, možda, shvatimo njegove pouke. Kombinujući tehnike tumačenja snova sa tehnikama tumačenja književnog teksta, ona ukršta perspektive, preklapa i poklapa interpretacije, krči nove puteve razumevanja. Koristeći Retkozverku kao arhetipsku putnu mapu, Marion Vudman pokazuje čitaocu kako da Kejtinu, Merinu i Ritinu priču upotrebi kao vodiče u preobražajnom procesu koji se odvija i u njemu samom – s analitičarem ili bez njega. Utoliko bi jedna od pouka, izražena rečima same Marion Vudman, možda mogla da glasi: „Glavni paradoks svakog putovanja jeste svetlo u tami“. Zato, usudi se da izađeš iz očeve kuće i kreneš na put.