O Sartru

Žan Pol Sartr, francuski filozof, književnik, publicist, angažovani intelektualac, verbalni revolucionar, i šta sve još ne – predstavlja jednu od najkontroverznijih i najpopularnijih intelektualnih ličnosti vremena u kome je delovao – a to je sredina i deo druge polovine XX veka. Šta će budućnost sačuvati od misli i dela tog čoveka, u kom su se sabrale gotovo sve protivrečnosti njegovog doba i koji je za života privlačio javnu pažnju kakvu, u naše vreme, u većini slučajeva, nisu u stanju da privuku ni istinske pop zvezde – danas nije moguće pretpostaviti. Ono što je sigurno je da će u duhovnoj istoriji dvadesetovekovne Francuske i dvadesetovekovne Evrope, Sartr ostati zapamćen kao paradigmatična ličnost.

U esejima koji sačinjavaju knjigu O Sartru (Službeni glasnik, 2009) Sreten Marić, kao i mnogi drugi kritičari ovog čoveka koji je filozofiji pristupao literarnije od većine filozofa, a književnosti filozofskije od većine književnika – ukazuje na notornu činjenicu da filozofija i poezija jesu dve suštinski različite delatnosti ljudskog duha, te da njihovo odveć banalno kombinovanje u književnom delu po kvalitet dela može lako da se ispostavi kao pogubno, jer skrnavi poetsku svetinju i pretvara muzu u prostitutku ideologije.

Međutim, u najjačim trenucima njegove kritike Sartra, Mariću uspeva da ukaže na nešto što je promaklo velikom broju kritičara i što su bili sposobni da uoče samo najlucidniji. Naime - polazi mu za rukom da pretpostavljanje filozofskog poetskom pri stvaranju književnog dela ospori pozivajući se na ključne postulate egzistencijalizma, škole mišljenja kojoj je jedan od utemeljivača i doslednih tumača bio upravo Sartr. Primedbom da pisanje romana s tezom, za koje se povremeno zalaže Sart, ako prihvatimo Sartrovu misao da egzistencija prethodi traženju i pronalaženju smisla, tj. esenciji - predstavlja pretpostavljanje sekundarnog primarnom – Marić, zapravo, Sartrove zablude, samim Sartrom, na briljantan način dovodi u pitanje.