Povest o telu

Moderni obrazovni roman oduvek je počinjao kao povest o telu i telesnim procesima: na početku Prustovog Traganja junak tone u san; Kišova Bašta, pepeo počinje junakovim buđenjem i hronikom ukusa i mirisa s kojima se susreće; na prvoj stranici Džojsovog Portreta umetnika u mladosti Stiven Dedalus se pomokri u krevet, pa krene da razmišlja o tome kako mu je prvo toplo, pa hladno, pa kakve sve mirise oseća. Povest o telu počinje isto kao i njeni modernistički prethodnici, u krevetu, sa svešću o telu, samo što u njoj ta telesna samosvest nije tek početna tačka od koje će se pričanje mahom udaljiti: naprotiv, ona kroz tekst kao da samo narasta, postaje njegov središnji princip, i tako Povest o telu zapravo postaje svojevrsna opšta istorija telesnih doživljaja. Ta istorija na mah deluje fragmentarno, ili se barem tako predstavlja čitaocu – jer svaka priča nosi naziv drugog organa (nos, ruke, uvo) – te bi se čitaocu moglo oprostiti ako bi pomislio da je telo čiju povest čita nekako raskomadano, a da su iskustva uveta, nosa, ruku rascepkana i nepovezana. Samo, čitalac bi tu pogrešio: jer telo je u ovoj knjizi ipak jedno, kao što su i priče zapravo deo jedne neobično koherentne celine, toliko koherentne da ih možda i ne bi trebalo zvati zasebnim pričama. Povest o telu je tekst koji prati neumitno, teleološko kretanje tela kroz svet: najpre susret tela sa sobom, potom sa drugim telima, i na kraju s istorijom. Taj susret, naravno, nikada nije samo telesan, ali uvek jeste i to, jer istoriju, nepravdu, revoluciju (pa makar i propalu), treba i osetiti pod rukom, namirisati, zagristi, baš kao i druga tela. Povest o telu je obrazovni roman koji se pretvara da je zbirka priča.