Radno vreme raja

U ovom simboličkom raju, Dejan Aleksić – što je odlika njegove poetike od prve knjige – ostvaruje neverovatnu prisnost sa rečima i stvarima, držeći ih, ne u hajdegerovskom smislu pri ruci, nego pri oku, diskursu, na dlanu. Neverovatna toplina bića i gustina intimne imaginacije, uspostavlja ontološku i materijalnu mapu tako ličnog predmetnog sveta. Čepovi od vinskih boca, lampa u uglu sobe ili ptičica u zidnom satu govore o biću sveta kao kući, o sanjarijama o spokoju doma, o intimnoj imaginaciji malih stvari, pa se može reći da zahvaljujući zrncima soli ovaj svet je ukusan, a zahvaljujući novčiću (od staniola) u Edenu postoje dan i noć...

Maksimalnim kontaktom s jezikom, Aleksićev diskurs, melanholično i pomalo nostalgično smiren pred razarajućim efektima modernosti od antike do danas, (ne)očekivano nas ostavlja izvan očekivanih zaveta pisanja. Materijalizacijom jezičkih znakova, Aleksić čini da se i praznina i punoća mogu čulno opaziti, a ono opšte, neperciptibilno čini perciptibilnim...

Uporno autopoetički demistifikujući rad sopstvene pesničke mašine, Aleksić nas zadržava u metapoetičkom čuđenju. Radno vreme raja na momente je oblikovano kao poučitelni razgovor (sa pesnicima, čitaocima), u konstantnom je obraćanju drugom, prosvetiteljska knjiga koja uči kako poezija radi. I nije to škola opsene, iako je stručni profil školovanja – pesnik, kao drugo ime za život: majstor opsenarskog zanata.
– Dragan Bošković