Solo

Slepi čovek bliži se svom stotom rodendanu u Sofiji, prestonici Bugarske. Slabačak i zagledan u sebe, on provodi vreme razmišljajući o članku koji je čitao u jednom časopisu nekoliko godina ranije, pre nego što je izgubio vid: istraživači su naišli u džungli na zajednicu papagaja koja još uvek pamti fragmente jezika izumrlog društva. Ptice su uhvaćene, stavljene u kaveze i poslate kući u nadi da će lingvisti moći da počnu da rekonstruišu izgubljeni jezik iz njihovog zagonetnog kreštanja. Ali ptice umiru tokom puta, i sa njima nestaju poslednji ostaci iščezle civilizacije.

Sličnost je očigledna za slepog čoveka: on se boji da poput ovih ptica i on nosi u sebi samo iscepkano nasleđe, i da je previše potresen, previše otuđen da bilo šta od toga prenese. Pitajući se kakvu bi mudrost on mogao da ostavi svetu, otiskuje se na epsko putovanje u fotelji kroz istoriju, sećanje i proricanje, i tako ispisuje knjigu o životu i knjigu o snovima.