Uvod u lebdenje

Majstorsko pripovedanje Dževada Karahasana ima moć da nas dovede do suza i grohotom nasmeje u isti mah. Višeslojni narativ nam nudi mogućnost dramatičnog poniranja u dubinu teksta, u dubinu bića, ali i bezbrižnog lebdenja iznad površine. Živopisni likovi, koji nam postaju manje ili više dragi, doslovno kao da žive s nama- ne samo dok čitamo, nego i dugo nakon što smo pročitali knjigu.

I u ovom svom delu pisac nas je već tradicionalno “počastio” mikroesejima vrednim posebne pažnje, koji su utkani u tkivo teksta i karakteristični za njegovu prozu. Oni nam nude svežu, jasnu i okrepljujuću misao, što je u savremenom svetu prava dragocenost. Iako sama reč “lebdenje” asocira na lakoću, na stanje bez težine, knjiga se zapravo bavi graničnim situacijama i nekim od najbolnijih pitanja čovekovog postojanja: ko smo mi uopšte, poznajemo li sebe, zašto smo tu, kako spoznati autentičnog sebe i je li to uopšte moguće.

“Sad je valjda jasno da odsustvo stida u našim južnoslovenskim kulturama objašnjava infantilnost naših naroda. Mi se ne bavimo stidom i ustvari ne znamo za njega, zato se nikada nismo pogledali sa strane i doveli u pitanje svoju predstavu o sebi. Zato vječno ostajemo deca, odnosno u neko doba postajrmo jadna matora djeca, koja sebe i sve oko sebe nastoje uvjeriti u svoju nepogrešivost i bezgrešnost- sigurni poput malog djeteta da smo centar i razlog svijeta.”