Varijacije neizrecivog : koncert za pero i orkestar čitalaca

Varijacije neizrecivog Vjećeslava Berara mogu se čitati kao lagana parodija, doduše melanholična, gotovo nesavladivog književnog Vavilona; možda bi se moglo kazati da listanjem njegovih varijacija, pisanih i ovlašnim đoniranjem pera, otvoreno pristaješ i na indikaciju drame koja traje i koja će trajati, i trajati...

U varijativnim traganjima za smislom obeležavanja sopstvenog dana, u punoj dokolici presipanja dana i noći, na dnu sobne iliti ulične čaše, da ne mimoiđemo ni vašarske bokale, Toamna učestalo susreće face koje usputno, rasejano, ispuštaju torbe iz kojih ispadaju maskenbalne sitnice koje život lakiraju kakvim-takvim smislom; Toamna je nalazač, zalazač i pouzdani povratni poštar za izgubljeno radoznale manekene životnih cirkusarija na trapeznoj vetrometini dnevnog šarenila sa ofucanim konfetarijama. U tom koncertu za pero i orkestar čitalaca pisac sa maskom Toamne, u dvostrukoj ekspoziciji, saopštava publici skrivenoj u mraku, sa bine rapsodične rasvete, da misterija nije u pripovedaču, nego u misterioznom auditorijumu. Da li je u toj tmini zaturen ili zagubljen ključ za razumevanje žeđi za stvaranjem, ne znam, ali naslućujem. Bela arena hartije će još zadugo zahtevati krv tinte (štamparske boje)...