Vigotski koji jeste

Stvarana krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina dvadesetog veka, u godinama institucionalnog konsolidovanja tekovina prve komunističke revolucije u svetskoj istoriji, kulturno-istorijska teorija Lava Semjonoviča Vigotskog bila je osuđena da najpre provede dve decenije „u bunkeru“, pod zabranom. Krajem dvadesetog veka, međutim, ona doživljava preokret sudbine, šireći se univerzitetima Zapada i preuzimajući jednu od vodećih pozicija u teoretisanju o psihičkom razvoju. Rođena među svojima i stradala od svojih, nesanjan uspeh doživela je kod stranaca, reklo bi se i neprijatelja. Ili nam se možda tako samo čini...

Naravno, ni boravak „u bunkeru“ ni slavodobitni pohod svetskim katedrama, učionicama i psihoterapeutskim kabinetima nisu sami po sebi dokaz naučne vrednosti bilo koje teorije, pa ni teorije Vigotskog. Kao što „bunker“ nije bio pokazatelj nenaučnosti – pa čak ni ideološke zastranjenosti – tako ni današnji široki prijem nije pokazatelj naučne vrednosti. Štaviše, ni jedno ni drugo uzeto ponaosob, kao ni uzeto zajedno, ne sačinjavaju ni dovoljno dobar razlog da se tom teorijom ozbiljno pozabavimo. Jer, u ideološkim vremenima – a živimo u takvom vremenu – pokazatelji zemaljske sudbine jedne teorijske tvorevine iz kruga društvenih nauka nisu nužno u savršenoj korelaciji sa njenom saznajnom vrednošću...

Sadržaj:
Vrhovne postavke teorije vigotskog
Mentalna ontogeneza
Govor, mišljenje, značenje
Osnovna pitanja učenja i razvoja