Živo meso

Živo meso predstavlja verovatno i Popinu najvedriju knjigu. Ta vedrina počiva na sintezi humora i igre, „igre između života i smrti, mita i stvarnosti, jave i sna, fikcije i realnosti, igre metafizičke, iako uvek usmerene ka životu, u odbrani života”.

Sedma pesnička knjiga Vaska Pope Živo meso objavljena je 1975 i sadrži 37 pesama, nastalih u kratkom periodu od 1972. do 1973. godine. Strukturni novitet predstavlja odricanje od grupisanja pesama u cikluse i okretanje principu paralelizma. Reč je o drugoj vrsti cikličnosti, u kojoj parovi pesama (prva i poslednja, druga i pretposlednja itd.) grade, putem tematskih i motivskih analogija, kao i formalno-kompozicijskih podudaranja, koncentrične krugove u čijem središtu je devetnaesta pesma – „Vučje oči”. Ova pesma ujedno je i tematski ključ cele zbirke i kroz motiv euharistije bliže nam objašnjava naslovnu sintagmu („Davali mi je krišom / Sirovo meso da jedem / U vuka da izrastem predvodnika"), spajajući mitološko sa metafizičkim.

U zbirci se insistira eksplicitno na toponimu Vršca, pesnikovom rodnom kraju, što sprečava generalizaciju urbanog prostora i njegovo pretvaranje u puki simbol. U Vršcu pesnik polako uči „šta je to u pesmi glavna stvar” („Čas o pesništvu”), najavljujući nova poetska načela; u Vršcu „limeni zapušači su stvorili / sazvežđe na traci zemlje” i čekaju „svog zvezdoznanca” („Zemaljsko sazvežđe”). Nakon Uspravne zemlje i Vučje soli, i u ovoj zbirci Popino pesničko ja traga za prvobitnim poreklom, propituje predačke figure i prepoznaje sebe u mitskom.

Živo meso predstavlja verovatno i Popinu najvedriju knjigu. Ta vedrina počiva na sintezi humora i igre, „igre između života i smrti, mita i stvarnosti, jave i sna, fikcije i realnosti, igre metafizičke, iako uvek usmerene ka životu, u odbrani života” (D. Antonijević). Dvoznačna ironičnost, samoismevanje, crnohumorni karneval postupci su kojima se u ovoj zbirci odbacuju crnilo i pesimizam, odnosno kojima pesnički subjekt pokušava da odgonetne „smešnu tajnu” smrti