Zlatna dekada

A sada, dvadeset godina kasnije, njegove prve priče se čitaju kao da su tek napisane i kao da se svet nije za to vreme promenio. Jedino devojčice sa tek napupelim grudima sanjaju iste snove: uskoro će stići princ iz bajke i ceo život će biti drugačiji. Sve ostalo se promenilo, čak ni rokenrol nije ono što je nekada bio, tako da ni priče u zbirci Zlatna dekada ipak nisu mogle da stanu iste. Gledano sa ove vremenske i prostorne udaljenosti, one su, kao neko dobro vino, jednostavno rečeno, postale bolje.
(David Albahari, 2012)

Zlatna dekada, Zorana Ćirića, donosi vedrinu na sumornom nebu savremene srpske proze. Napisane u grču “nemogućnosti izražavanja”, kako veli junak priče “School Days”, Ćirićeve priče su izuzetni primeri parodijskog pristupa pripovedanju. To je poetika koju izražava junak priče “Sweet Litle Sixteen”: “Na mestima gde stoje putokazi obično nema puta.” Pripovedač će, dakle, učiniti sve da nas uveri da ne priča priču, iako će je, ustvari, svaki put ispričati. Otuda su priče naizgled monolozi, rok pesme i ritmovi, detektivska potraga i zbirka citata. Najviše od svega, one su sam jezik, surov i sirov urbani jezik, prikladan za prikazivanje “drame odrastanja” koja, kao ključ samog roka, stoji u sreduštu Ćirićevih priča.
(David Albahari, 1992)

Roki Rakun, Rendi Kroket, Drusna Betsi, svastika Mimi, Agata i Miki Spilejn., Mejbelin, ujka Erni K.i Čarls Beri, posredstvom Zorana Ćirića, izviru iz vrela planetarne mitološke imaginacije i nužno i neopozivo pripremaju okupaciju uobrazilje srpskog geačko-urbanog podnevlja. Ono što je neuobičajeno, i što predstavlja drski Ćirićev naum, jeste da objedini zračenje jedinstvene Berijeve ličnosti i muzičke ritualne formule satkane od zvuka, ritma i slovne slike Berijevih pesama, te da ih preobrazi i preobrati na jezik drugačijeg umetničkog žanra, na jezik priča koje pričaju priče.
(Slobodan Stojanović)