Čovjek koga su voljeli anđeli

Pred čitaocem je izuzetna knjiga koja, prateći životnu priču jednog izabranika, prateći tajni mistični bukvar jednog života, pokazuje vertikalu ljudskog trajanja na prostorima Balkana. Obrad, dete sa natprosečnim razumom i duhovnim čulima, poput Manovog Feliksa Krula, probija se kroz život u surovim istorijskim okolnostima. Mistično i misterija života paralelno teku u Crnoj Gori potkraj 19. i prvoj polovini 20. veka.

Iza privida memoarskih spisa, roman Vujice Ognjenovića „Čovjek koga su voljeli anđeli“, pokazuje raznovrsne mogućnosti literarne stvarnosti i igre u njoj. Starac koji je zabeležio kratku povest o svom životu dobija poziciju glavnog junaka i pripovedača, pri čemu postoji i redaktor – potomak koji rukopisu svoga pretka daje obličje umetničke tvorevine i dopunjuje ga napomenama.

„Čovjek koga su voljeli anđeli“ svojevrstan je palimpsest različitih žanrova. Pored (auto)biografskih elemenata, zatičemo i obeležja karakteristična za srednjovekovna žitija, a pojedinačna poglavlja mogla bi se čitati i kao zasebne pripovetke. Čitalac ove knjige, lako se vraća na svoja ključna životna pitanja, ona o Bogu, o onostranima silama, o pojmovima dobra i zla, pred kojima savremeni čovek sve češće uzmiče.

Pratimo čitav Obradov život kao gledanje očima duše. On se već u detinjstvu izdvajao umnošću, znanjem, pameću, dobrotom, pobožnošću i bogougodnim životom. Vođen svojim anđelom čuvarom, Obrad vidi ono što drugi ne vide i čini ono što je za druge nemoguće, ukratko, biva izabranikom neba.

Neobične priče o Mratinjanima, koje daju okvir ovoj životnoj priči, objedinjuje povlašćeni narator kome su se ljudi poveravali i koji je znao i ono što mu nisu ispovedili. Teške sudbine i još teži gresi stvaraju mozaik ljudskog usuda. Ovaj roman slika čovekovu vezu sa onostranim, ali i predočava njegova bestijalnu prirodu kroz brojne bitke i ratove na ovom podneblju.
Nenad Šaponja