Trči, Jorgovanka, trči

Radnja romana zasniva se na predlošku preuzetom iz novina, a onda se poput kovitlaca slobodnih asocijacija niže gotovo unedogled zaustavljajući se tek nakon što se vrati u samu sebe, odnosno u tekst iz kog je iznikla. Ovako postavivši roman, Danijel Apro je apsolutno morao da bude siguran u sopstvenu veštinu da će održati čitaočevo interesovanje i njegovu pažnju kroz ponavljanja i varijacije, te da ni na jedan trenutak ne bude dosadan. I uspeo je u tome, ne samo stoga što se neprekidno poigrava s čitalačkim radoznalošću i očekivanjima, već i stoga što se svakome ko prepoznaje makar jednu u beskrajnom nizu asocijacija i referenci koje roman nosi, konstantno otvaraju vrata koja ga vode ka mreži mogućih značenja. Trči Jorgovanka trči je tek smeh u tami, kako reče Nabokov. On je kikot dvorske lude koja gleda kako jedan svet nastaje i nestaje istovremeno. On je ogledalo koje nam pokazuje kakvi zapravo jesmo, a mi to ne shvatamo. I to je samo naš problem.