Bez

„. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u dubokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “

„. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “