Istočno od Zapada

„Melanholija i magija isijavaju kroz zbirku priča Miroslava Penkova o Bugarskoj, Istočno od Zapada, tako da njihov svet podseća na svet Zamjatina, Bulgakova i Babela. Taj kosmos crkava sa kupolama lukovičastih glava, crnog hleba, đavola načičkanih na drveću i veštičjih kuća na pilećim nogama nalazi odjeka u Penkovljevoj Bugarskoj, sa njenim ludim gajdašima koji noću kradu i kolju koze, magičnim planinama koje imaju moć da sakriju žensku lepotu da bi je zaštitili, svirepim Turcima, te komunistima koji vešaju kulake na orahovom drvetu […] Sve izgleda kao klasična istočnoevropska književnost, ali postoji razlika: ove priče su napisane na engleskom a njihova američka perspektiva je zapostavljena.” Iv Otenberg, Washington City Paper „Bugarska prošlost i sadašnjost, njene magične bajke, nadrealne okolnosti i političke prilike, predstavljene su iz ugla nostalgičnih emigranata i onih koji su ostali u domovini. U Penkovljevim pričama prepliću se žilavost, ranjivost i hrabrost: od tuge mladića u naslovnoj priči, koji je od obližnje Srbije i svoje zamamne, prozapadnjačene rođake razdvojen prelazom preko reke, kao i večitim oklevanjem, do ljubomore i krajnje nežnosti čoveka u poznim godinama koji otkriva stara, tuđa ljubavna pisma upućena njegovoj sada nepokretnoj ženi… ” Ketrin Tejlor, The Guardian Mladić rođen u Bugarskoj 1982, Miroslav Penkov, poseduje dušu čoveka u poodmaklom dobu. Takav zaključak bi se mogao izvući, u najmanju ruku, iz očaravajućih, opčinjujućih priča iz njegove debitanske zbirke Istočno od Zapada. Sve one odišu elegičnom, melanholičnom mudrošću, koja više pristaje jednom sredovečnom, iskusnom Isaku Baševisu Singeru, ili čak Tolstoju. One nagone na suze, ali ne na rastrojeno plakanje; nagone na tugu, ali ne na očaj. Čini se da odražavaju vreme posle velikog kraha, vreme postapokalipse, kada ljudi shvataju da život ide dalje i da moraju da osmisle kako će ga nastaviti. Naravno, raspad sovjetske imperije igra važnu ulogu.” Paul di Filipo, The Barnes and Noble Review