Lazareva klet 1

Ovo nije samo priča Draganova. Ovo je priča i Uroševa koji, gradeći lik istoimenog dečaka, sa svojim malim strahovanjima i opterećenjima pristupa životnim izazovima.

Jedanaestogodišnji dečak nekoliko puta ispraća oca na put popločan neizvesnošću i svaki put, kada se otac vrati, on snagu radosti sputava u sebi jer se boji sledećeg telefonskog poziva. Stoga mlađi pripovedač ne ostaje na margini ispričanog, nego iz sostvene stajne tačke i ugla posmatranja gradi svoj mali, brižni i radoznali pogled na svet.

Priča se mora prenositi na mlađa pokolenja. Za nezaborav.

Dopunjujući jedan drugoga, sveznajući i naslućujući pripovedač, grade zajedničku sliku sveta koja se nalazi na međi subjektivnog i objektivnog stanovišta. Zajednička misao ostvarena u naslovu Lazareva klet navodi na pomisao da je istina u ovim delima ne samo umetnička nego i istorijska, da se klet može protumačiti kao kletva cara Lazara, branitelja i viševekovnog čuvara srpske zemlje, ali i kao zavet oca i sina Živaljevića koji su položili svojim precima i koji će podariti naslednicima nezaborav u jedinstvenom zaricanju „za krst časni i slobodu zlatnu“.

Nameće se zaključak da se istorija ponavlja.

U četrnaestom veku, kada je turski car Murat pošao da sravni sa zemljom još jednu teritoriju, ljuto je uzviknuo knez Lazar:
Da je kome poslušati bilo
Kako ljuto kneže proklinjaše:

„Ko ne dođe na boj na Kosovo,
Od ruke mu ništa ne rodilo:
Ni u polju bjelica pšenica,
Ni u brdu vinova lozica!“

Svesni kneževe kletve, tvorci ovoga dela ostaju dosledni, aludirajući na onoga „ko je rođen za po jednom mreti“ a čija čast živi dok je srpske zemlje i čuvenja.

Nameće se neodvojiva veza napada Turaka iz 14. i NATO napada iz 20. veka. Krvava, osvajačka, ubilačka, pogubna, beščasna i nečasna.

Srbijo nezaboravi!
Izvod iz recenzije Jadranke Milošević,
doktora filoloških nauka